Početna Registracija Login
[ Najnoviji Postovi · Članovi · Pravila foruma · Pretraga · RSS ]

Page 1 of 11
Forum » Od Bebe za Vas » Iz Paunovog pera » Najlepse ljubavne price (*icon-0*)
Najlepse ljubavne price
BebanaDate: Petak, 04.11.2011, 21:11 | Number # 1
Username: Bebana
Poruke: 454
Nagrade: 5
Reputacija: 1
Reproofs:
Offline
Zatrudnela sam s neznancem jer moj muž nije mogao da ima decu

.


Uploaded with ImageShack.us


Znala sam da je Jovan čovek mog života istog trenutka kada sam ga ugledala. Iako su moji roditelji bili protiv, udala sam se za njega kada mi je bilo dvadeset godina. U početku je sve bilo kao u snu, ali kako je vreme odmicalo, shvatili smo da se moramo suočiti s ozbiljnim problemom – nismo mogli da imamo decu...

Otkad znam za sebe, maštala sam o ljubavi koja će trajati čitavog života, o porodici, o kući punoj dece. U šesnaestoj godini upoznala sam četiri godine starijeg Jovana i bio mi je mnogo zanimljiviji od mojih vršnjaka koji su još uvek trčali za loptom.
Volela sam prvi put u životu, iskreno, do kraja tog visokog, pažljivog, duhovitog, uvek nasmejanog momka. Sve slobodno vreme provodili smo zajedno i drugarice su me zadirkivale da se ponašam kao "udata žena" dok su se one provodile idući sa žurke na žurku, što je normalno za devojke u tim godinama.
Meni, ipak, sve to nije bilo važno. Jovan je bio čitav moj svet, nisam mogla nijedan dan da izdržim bez njega. Moji roditelji su u početku protestovali, govorili su da mi je rano za ozbiljnu vezu, da moram da mislim na školu ali čini mi se da im je najviše smetalo to što je Jovan stariji od mene i što već radi, pa su se plašili da će njihova jedinica odlučiti da se uda iako je previše mlada za bračni život.
A mnogo toga isplanirali su u vezi sa mnom... Da završim fakultet, da postanem bogata, uspešna, da budem sve ono što oni nisu, da preko mene ostvare svoje snove.
Prestali su da se nadaju kada sam im, čim sam proslavila dvadeseti rođendan, saopštila da smo Jovan i ja odlučili da se venčamo. Bili su veoma iznenađeni i besni.
– Samo mi još reci da si trudna – prosiktala je mama kada je tata izašao iz sobe. – Još nam ta bruka treba!
– Nisam trudna – odgovorila sam uvređeno.
– Zašto onda tako žurite?
– Pobogu, mama, kako ne shvataš, volimo se i hoćemo da živimo zajedno!
– Ko vam brani da se volite, ali zašto morate da se venčate? Možeš lepo da završiš bar neku višu školu ako nećeš na fakultet... To su dve-tri godine. Ako je vaša ljubav velika kao što kažeš, volećete se i tada.
– Mama, odlučili smo...
– Dobro, Višnja, neka bude tako – rezignirano je podigla ruke mama izašavši iz sobe.

Sve je bilo kao u snu
Mislim da su se i ona i tata ipak potajno nadali da ćemo Jovan i ja odustati od venčanja ili da ćemo ga bar odložiti, ali...
Dva meseca kasnije nas dvoje smo stali pred matičara.
Bilo je leto, početak jula, sunčan dan, bez ijednog oblaka... Mislila sam da ćemo sigurno biti srećni. Stariji ljudi kažu: "Kakav je dan venčanja, takav će biti i brak".
Bilo je razloga da verujem da će naš brak uspeti, da smo rođeni jedno za drugo. I nije to obećavalo samo lepo vreme već i naša postojana ljubav.
U početku je sve bilo kao u snu. Bilo nam je dovoljno to što smo zajedno, što imamo svoj kutak, naše sklonište od spoljnog sveta. Za sreću su nam bile dovoljne noći u kojima smo se, ušuškani pod ćebetom, privijali jedno uz drugo i prva jutarnja koju smo pili u krevetu pre nego što izađemo u stvarni svet.
Možda će neko pomisliti da Jovanova i moja ljubav nije uspela da pobedi probleme koje nosi život zato što smo bili mladi. Ne, nije to bio razlog. O svemu smo mogli da razgovaramo, sve probleme zajedno smo rešavali. Nije bilo druge žene u njegovom, niti drugog muškarca u mom životu. Imali smo svoj stan, oboje smo radili i često smo putovali. Ali...
Uvek to "ali". Novcem se ne može kupiti sve. Ni ljubav nije pomogla.
Želeli smo, očajnički smo želeli dete...
Pet godina bili smo mirni, strpljivi, mislili smo "desiće se". Ali, godine su prolazile i postalo je jasno da treba da se suočimo sa ozbiljnim problemom.
Išla sam od ginekologa do ginekologa, u razne banje, pila svakojake čajeve, uzimala vitamine. Navodno, sve je bilo u redu. Govorili su mi:
– Ponekad je problem prevelika želja, treba da se opustite.
Lako je to reći, a ja sam stalno bila u grču jer sam polako počinjala da gubim nadu.
Jovan je bio pažljiv, pun razumevanja, tešio me je. Znala sam da i on želi dete i da se svesno odriče mogućnosti da ga ima sa drugom ženom da bi ostao sa mnom. Retki su brakovi koji bi u takvim uslovima opstali. Bio je to još jedan, hiljaditi u nizu, dokaz njegove ljubavi. S njim je sve u redu, "greška" je u meni, a ipak je sa mnom...
Volela sam ga zbog toga još više, a opet, s vremena na vreme, osećala sam se krivom što ne mogu da mu pružim ono što najviše želi.

Postala sam razdražljiva i očajna
I tako, prolazili su dani, meseci, godine, oboje smo već prešli tridesetu a još nismo mogli da se pomirimo sa činjenicom da nikada nećemo postati roditelji.
Postala sam razdražljiva, svadljiva, nervirala sam se zbog sitnica, kao da sam podsvesno želela da Jovana oteram od sebe, baš zato što ga volim, da mu pružim šansu da pronađe sreću.
Probdela sam mnoge noći, isplakala reke suza kada niko nije mogao da me vidi i, u trenutku najvećeg očajanja, učinilo mi se da sam pronašla izlaz, rešenje...
Noć je bila tiha, hladna, februarska.
Stajala sam u kupatilu posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Zašto da živim, pitala sam se. Ovako će sve biti lakše, Jovan će patiti neko vreme a onda će možda biti srećan.
Spavao je. Kada se probudi, sve će biti gotovo. Uzela sam kutiju žileta. Nekoliko minuta kasnije sedela sam na pločicama, u lokvi krvi. Osećala sam olakšanje, kao da tonem. Još samo malo...
Kada sam ponovo otvorila oči, ugledala sam neonsku svetiljku na plafonu. Osvrnula sam se oko sebe shvativši da sam u bolnici. Spustila sam pogled na ruke. Debeli zavoji oko oba zgloba iznad šaka...
Ipak, nije bio kraj.
Tada sam, na stolici nedaleko od svog kreveta, ugledala Jovana. Spavao je. Izgledao je veoma umorno, iscrpljeno. Da se bar nisam probudila! Kako ću ga pogledati u oči posle svega, kako ću mu objasniti da sam ovo uradila zbog nas, zbog njega...
Nije mnogo prošlo i on je otvorio oči. Prišao mi je nežno me zagrlivši.
– Višnja, kako si mogla to da uradiš? Znaš koliko te volim... Moj život nema smisla bez tebe.
– Ne mogu da gledam kako patiš... Ja sam kriva zbog toga. Sve si učinio za mene svih ovih godina, a ja, šta mogu da ti pružim?
– Sve, dušo moja...
– A dete, Jovane? – zaplakala sam.
Ćutao je. Uzeo je moje ruke nežno mi poljubivši dlanove. Spustio je glavu na moje krilo i zaplakao. Nikada ga nisam videla tako bespomoćnog, tako slomljenog.
– Višnja, ne zaslužujem te, htela si da umreš zbog mene, a ja... – ramena su mu se tresla.
– Šta ti, Jovane?
– Ja sam kriv za sve.
– O čemu to pričaš?
– Višnja, ne mogu više da ćutim, ne posle ovoga što se noćas desilo... Već četiri godine znam da ne mogu da imam decu. Bio sam u šoku kada mi je doktor rekao. Sterilan sam, Višnja... Možda ti možeš da imaš decu, ali ne sa mnom.
Gledala sam ga nepoverljivo. Mislila sam da pokušava da krivicu prebaci na sebe da bi mi olakšao i pomogao da se izvučem iz trenutnog stanja.
– Nema potrebe da me lažeš, Jovane...
– Nikada nisam bio iskreniji. Kunem ti se u sve lepo što smo doživeli ovih godina, kunem ti se u našu ljubav, jer mi je to najsvetije... Istina je, Višnja.
– Zašto mi nisi odmah rekao? Znaš li kroz kakav sam pakao prošla misleći da sam odgovorna za tvoju tugu, znaš li koliko sam patila svaki put kada sam primetila da na ulici krišom gledaš tuđu decu?
– Bio sam sebičan. Ti si mi sve i ne bih podneo da te izgubim. Plašio sam se da ćeš otići...
– Mislio si da je moja ljubav lažna, da se pretvaram svaki put kada ti kažem da te volim, svaki put kada te dodirnem? – bes je narastao u meni. – A kako ti pokazuješ ljubav? Lažeš me godinama, gledaš kako patim i dozvoljavaš da se osećam krivom...
Od ljubavi do mržnje deli nas samo korak. Bože, koliko je istine u tome!

Smetala mi je Jovanova blizina
Iz bolnice nisam otišla kući već svojim roditeljima. Nisam mogla da podnesem Jovanovu blizinu. Ne posle svega. On je patio, molio me je da razgovaramo, da pokušam da ga razumem, da mu oprostim. Posle skoro mesec dana činilo se da je odustao.
Moji roditelji trudili su se da me oraspolože, ugađali mi, Jovana nisu spominjali. A meni je ipak svakog dana sve više nedostajao. Nisam tek tako mogla da zaboravim godine koje smo proveli zajedno, trenutke koje smo delili.
A nisam mogla ni da mu oprostim.
I tako, razapeta između prošlosti i sadašnjosti, između sreće i tuge, tonula sam sve više. Hodala sam po kući neočešljana, s tamnim kolutovima ispod očiju, u starim farmerkama koje su "visile" na meni.
Spas ni ovoga puta nisam potražila tamo gde bih ga možda pronašla. U regalu u dnevnoj sobi bio je bar pun raznih pića i svakodnevno sam posezala za bocama. Alkohol mi je pomagao da brže zaspim, kao i da se suočim sa novim danom.
Moji roditelji su ubrzo shvatili šta se dešava. Obećala sam da će to prestati, a oni su mi predložili da nekud otputujem, da promenim sredinu. Uplatili su mi desetodnevni paket-aranžman na Tari.
Nisam se radovala tom putovanju, mislila sam da ću se osećati loše kud god da odem. Ali, planine i u proleće zaista su divne. Sve je zeleno, sve miriše, sve se budi.
Dani su prolazili a ja sam uživala u dugim šetnjama na svežem vazduhu, osluškivala sam cvrkut ptica koji je bio pravi melem za moje slomljeno srce.
Za samo sedam dana dobila sam tri kilograma i moji obrazi su se zarumeneli. Sve što se desilo počelo je da liči na ružan san. Sve ređe sam mislila na Jovana.
A onda se pojavio on. Stefan.

Htela sam da ga odbijem
Radio je na recepciji i bio je deset godina mlađi od mene. Izgleda da je to smetalo samo meni. Iako je Jovan bio jedini muškarac u mom životu, nije mi mnogo trebalo da primetim da me mladi recepcionar zainteresovano posmatra. Jednog jutra skupio je hrabrost i pozvao me da izađemo.
– Znaš, Višnja, danas mi je rođendan pa bih želeo sa nekim da ga proslavim.
Najpre sam htela da ga odbijem ali sam se predomislila i pristala. I inače je tužno kada je čovek sam, a pogotovo kada su u pitanju rođendani, praznici. Nema u tome ničeg strašnog, mislila sam, popićemo piće i popričati. I meni je bilo potrebno društvo.
Ali, nekoliko pića popili smo u restoranu a onda smo, uz bocu finog crnog vina, završili u mojoj sobi...
Bilo mi je previše lepo u Stefanovom zagrljaju da bih mogla da razmišljam. Bio je mlad, lep, širokih ramena... i prepustila sam mu se. Bilo je to potpuno novo iskustvo i dozvolila sam da me ponesu trenutna osećanja.
Ta noć je bila prva, ali ne jedina. I sve ostale do kraja mog boravka proveli smo zajedno. Nisam prema njemu osećala ništa osim fizičke privlačnosti. Nije to bilo zato što smo Jovan i ja i dalje u braku, jednostavno sam sebi obećala da se nikada više ni za koga neću vezati, da nikada više neću voleti niti ću dopustiti nekome da mi se dovoljno približi da bi mogao da me povredi kao što je to učinio Jovan.
Ležala sam u Stefanovom naručju.
– Višnja, mislim da sam se zaljubio u tebe. Znam da se moramo rastati, da ćeš za tri dana zauvek otići ali, veruj mi, nikada se nisam ovako osećao.
Ništa nisam rekla.
Na rastanku nisam bila tužna. Ostaće mi uspomene.
Međutim, Stefan je sve što se desilo između nas shvatio mnogo ozbiljnije. Molio je da mu dam svoju adresu i telefon. Rekla sam da ću se ja njemu javiti, a znala sam da to neću učiniti...
Svi su bili iznenađeni kada su me ugledali svežu i preplanulu, punu energije i dobro raspoloženu. Malo kasnije mama je rekla:
– Višnja, Jovan je zvao dok si bila na odmoru.
– Dobro, javiću mu se, svakako je vreme da popričamo o razvodu – odgovorila sam mirno.
Nazvala sam ga i, u dogovoreno vreme, pozvonila sam pred vratima našeg stana. Kako je to bio čudan osećaj!

Večna ljubav
Sva moja samouverenost i snaga nestali su u trenutku kada je Jovan otvorio vrata, bled, mršav, sa tamnim podočnjacima. Čvrsto me je zagrlio. Oboje smo smo se rasplakali.
– Bože, toliko si mi nedostajala...
Osećala sam se divno u poznatom naručju. Izgleda da nikada neću prestati da ga volim...
Odlučili smo da pokušamo još jednom, sa decom ili bez njih, svejedno. Neke ljubavi su zaista večne.
Vratila sam se u naš stan i sve je bilo savršeno dok mesec dana kasnije nisam osetila nesvesticu i mučninu. Da li je moguće... Nisam smela da dovršim misao.
Bila sam trudna! Za Jovana je to bio veliki šok. Rekla sam mu da je u pitanju obična avantura, da prema Stefanu ne osećam ništa, ali da ću dete roditi bez obzira na sve.
Dugo je razmišljao, a onda rekao:
– Višnja, znaš koliko volim decu. Ako želiš da ostanemo zajedno, prihvatiću dete kao da je moje.
Nestrpljivo smo očekivali porođaj. Uredili smo dečju sobu, napunili je igračkama, kupili krevetac, kolica. Zidove smo obojili u svetlozeleno pošto nismo znali da li će biti dečak ili devojčica pa nismo hteli da rizikujemo.
Kad se Bojan rodio, oboje smo bili presrećni. Stefan nikada nije saznao da sam rodila njegovog sina. Neće ni saznati. Jovan je Bojanov otac i tako treba da ostane.

Izvor(zdravlje i lepota) http://www.lepotaizdravlje.rs/tekstovi/ljubav
BebanaDate: Petak, 04.11.2011, 21:12 | Number # 2
Username: Bebana
Poruke: 454
Nagrade: 5
Reputacija: 1
Reproofs:
Offline
Cyberlove, sex, ljubav ili imaginacija



Uploaded with ImageShack.us


Moj zivot, more promasenih veza, pogresne osobe, pogresno vreme ili sta?! Nikada necu znati.
I bas tako posle moje velike ljubavi, naravno pogadjate opet promasene, trazeci zaborav nasla sam se ovde na chatu BeogradCafe_a. Ni sama nisam znala sta trazim ali uporno sam trazila. Zelela sam da zaboravim decka koga sam volela 14 godina, a koji je, sada kada bolje razmislim u meni video ne znam ni ja, samo sex, sta li.

Nisam glupa, mogu reci da sam pametna, nisam ruzna, mogu reci da sam lepa, ali vecito me prate neke gluposti u zivotu.
Tako, bezeci, verovatno od sebe najvise, pocela sam da se dopisujem sa raznim ljudima ovde, mozda ih je bilo 50-tak, volela sam da razmenjujem misljenja o svemu i svacemu, i upoznala sam njega.
U pocetku nisam zelela nista, nista sem prijateljstva, nekoga sa kim mogu otvoreno da pricam o svemu, ne znam, ali bilo mi je to tada strahovito potrebno. On je vec kako mi je rekao imao slicna iskustva na netu, vezu sa devojkom iz BG-a, meni je sve to bilo novo, zanimljivo. Kada mi je to rekao zezala sam se i rekla mu nemoj da ti se to desi i samnom, na to je sledilo njegovo a sto da mi se ne desi, i sve se preokrenulo od tog trenutka.

ZALJUBILA SAM SE, A NISAM NI ZNALA TO!

Za mesec i po dana uspeo je da moj svet preokrene naglavacke, da me izbaci iz koloseka, da zaboravim na moju veliku ljubav od 14 godina, da ga totalno izbaci iz mojih misli mene, a nisam ni bila svesna toga.
Svaki moj dan je pocinjao prvo ukljucenjem na net, trazenjem njegovog pseudonima da bih videla da li je ON line, a ako bi bio, tada sam sijala bila sam srecna kao niko, i moj dan je mogao da pocne. Dan za danom sve je nekako islo munjevitom brzinom, i osecanja, mrzim osecanja, mrzim da osecam nesto prema nekome, a upravo to mi se desilo. On radi na brodu, kruz kako kaze, i ovde dolazi za pola godine godinu, a meni je samo tako zatrebala njegova blizina, kao nikada do tad, a znala sam da je nemoguce.

Uzas jedan!

Slao mi je svoje slikice, pisala sam mu pesme, volela sam a nisam ni bila svesna toga, eh kada covek sam zadnji sazna svoju istinu, tu je problem.
Bio mi je potreban on, njegova blizina, uzasno mnogo, a sta sam videla samo njegove slicice, citala njegove reci sa poruka meni upucenih, a osecala se kao da ga znam godinama, zvao me je telefonom, jer sam mu rekla da bih volela da cujem kako izgleda glas onoga koga toliko obozavam, njegovo andjele moj, bilo je dovoljno pa da se po prvi put osecam kao da sam neciji andjeo, neciji centar necega, nije mi bilo bitno sta je to i cemu vodi, dok je trajalo.

Tih mesec i po dana volela sam ga svim srcem, ponekad bih se zapitala da li sam normalna, a onda kapirala da bih ga volela i da nema ruku ili nogu, dotle sam bila stigla, a da mi je neko pricao ne bih poverovala u to.
Inace je ozenjen a ja udata, virtualna stvarnost, to je bilo.
Cak smo i vodili ljubav tako preko neta, i bilo je incredibel, bas neverovatno, toliko dobro da mi je posle toga falio samo tako i trebao.

Desilo se da sam stupila u kontakt sa mojom velikom ljubavlju, nasli smo se, vodili smo ljubav, a ja sam se osecala kao da varam njega, sa kim sam bila u virtualnoj vezi, neverovatno ali istinito, poznati osecaj krivice, i shvatila sam da mi moja velika ljubav vise nije cak ni draga, posle toga nisam osecala nista, jer volela sam drugu osobu koju cak nikada nisam ni videla uzivo ni dodirnula, a osecala sam ga celim telom, osecala celim bicem, cak mi se desilo kada sam vodila ljubav sa muzem da vidim njega kada je bilo najlepse.

E, da mi je ovo neko pricao ne bih verovala, a istina, eto.
Posle mog treceg prekida sa njim, za ovih mesec dana, a prekide sam pravila jer nisam znala cemu sve ovo vodi i sta cu raditi kada mi vise ne bude dovoljno da budem sa nekim drugim, kada moje telo bude trazilo samo njega, sta tad?!

Treci put je stvarno bio kraj, treca sreca?

Ne bih rekla. Nisam pesimista, realista sam koji naginje ka optimizmu, ali znas kada jednostavno shvatis da svaki put kada volis nekoga to bude gotovo, bas kada to shvatis, i jednostavno naviknes se da nemas srecnu ljubav, ne?

Kada je bilo gotovo, malo sam pocela vise da listam ostale rubrike i da ih citam, jer do sada nisam mogla, jer sam po 2-3 sata dnevno provodila dopisujuci se sa njim, cesto tako. U mnogim Forumima i Online Dnevniku naisla sam na njegovo ime procitala sam njegove komentare, i konacno ukapirala ono sto treba da se cita izmedju redova, a ja nisam.

Ukapirala sam da ko zna koliko ih ima sa kojima je tako flertovao kao sa mnom, i one su se primile kao ja sto sam, iste reci, fore, cake.

Bravo majstore, skidam kapu, ovacije!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ne moze to svako, to je umetnost!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

A ja se zaljubila, posle svega samoj sebi sam se smejala.
Izvor teksta (ljubavne price)
Forum » Od Bebe za Vas » Iz Paunovog pera » Najlepse ljubavne price (*icon-0*)
Page 1 of 11
Search: